Hohloma – zlatno oslikavanje drveta

Osnovna ideja povezuje se s motivom sjaja velike žar-ptice, simbola zlata i raskoši u čuvenim ruskim bajkama – skaskama

by Tanja Tomčić | 18.06.2022

Veoma neobični, prelepi drveni predmeti koriste se u ruskim domovima još od kraja 16. veka. Na prvi pogled crteži na ovim posudama izgledaju veoma slično, ali kad ih malo bolje pogledate, shvatite da je reč o razrađenoj, različitoj tehnici slikanja, koja je imala svoje stilove i vodeće umetnike. Krajem 16. veka u Rusiji je ikonopisačko slikarstvo doživelo procvat.

Posle smrti cara Alekseja Mihajloviča, njegov prijatelj patrijarh Nikon i svi zagovornici „stare vere“ (kod nas su poznati kao ziloti) bili su prognani u Sibir, u selo Semjonovo. Upravo su oni i čuvali tajni recept oslikavanja pozlate na ikonama bez trunke upotrebljenog zlata. Nakon prognanstva, ruski ziloti brzo su prešli s oslikavanja ikona na proizvodnju i slikanje drvenih posuda, koje su na škrtom sibirskom suncu izgledale kao delići raja.

Semjonovski slikari koristili su srebro doneseno iz moskovskih manastira, ali kad je toga nestalo – smislili su novu tehniku. Naime, srebro i aluminijum zamenili su kalajem, koga je u Sibiru bilo u izobilju.

Sadržaj članka

1 STROGO ČUVANA TAJNA
- 1.1 PROCVAT TRGOVINE ZLATNOM HOHLOMOM
- 1.2 PROSLAVE I PRAZNICI U ZNAKU „ZLATNOG“ DRVETA
  - 1.2.1 TEHNIKA IZRADE

STROGO ČUVANA TAJNA

Sama tehnika izrade nije bila zapisana – samo su izabranici glavnih majstora znali način pripreme drvenog predmeta i tajnu njegovog oslikavanja. Šabloni i crteži takođe su bili tajna – sve je oslikavano rukom i po ideji samog umetnika. Neki majstori trudili su se da izmisle jednostavne alate kako bi unapredili tehniku, ili pak skratili vreme izrade, ali prava hohloma i danas se izrađuje na ovaj način i uvek rukom.

Glavni zadatak bio je da se pripremi savršeno glatka, simetrična i gotovo idealna drvena posuda i da se oslika motivima zlatne hohlome. Kad se broj narudžbina povećao, u pripremama su učestvovala tri majstora: stolar, osoba koja je impregnirala drvo i davala mu zlatni sjaj, kao i onaj što je te predmete oslikavao. Tako se zajedničkim trudom uspešno razradila manufakturna proizvodnja specijalnog ruskog načina oslikavanja.

Međutim, zbog „tajni zanata“, ova vrhunska zanatska umetnost razvila se samo u jednom jedinom selu Rusije, a to je Semjonovo. Kad se saznalo gde se proizvodi hohlomsko posuđe – u Sibir su počeli pristizati moskovski trgovci i donositi izgnanicima novac, kao i brojne narudžbine. „Hohlomski kašikari“, kako su ih tad pogrdno zvali, za izradu posuđa od drveta koristili su lipu, ali ona je brzo zamenjena brezom, koje je u Sibiru bilo najviše.

PROCVAT TRGOVINE ZLATNOM HOHLOMOM

Hohlomski majstori neumorno su radili, te je novi način oslikanog posuđa bio pravo otkriće u tadašnjoj Rusiji. Moda korišćenja ovog posuđa brzo se širila – prodavano je isključivo na velikoj Makarijevskoj pijaci, najpoznatijoj u tadašnjoj Moskvi.

Dopremano posuđe imalo je veoma visoku cenu – bilo ga je malo, a tražilo se mnogo, budući da su u rusku prestonicu tad stalno pristizali stranci i brojni predstavnici trgovačke klase, prvenstveno Nemci, Englezi i Francuzi.

Sredinom 19. veka, zlatno oslikano hohlomsko posuđe, nameštaj i komadi garderobe s čuvenim motivima postali su veoma traženi i poznati izvan granica Rusije. Na Svetskoj izložbi u Parizu 1889. godine čitava jedna prostorija bila je ispunjena predmetima oslikanim „zlatnom hohlomom“. Ovom tehnikom tad se oslikavalo sve – kašike, posude za so i začine, velike tacne, samovari, stolice…

Naročitu popularnost u Engleskoj imale su posude koje su Rusi koristili za vađenje i služenje vina iz bureta, a koje su se mogle uhvatiti obema rukama (tzv. kuvšin).

hohloma matrjoške

PROSLAVE I PRAZNICI U ZNAKU „ZLATNOG“ DRVETA

Proslave, praznici i različiti verski obredi iziskivali su praktično a svečano posuđe. Svečanosti i praznovanja uvek su bili inspiracija za hohlomske majstore, a Rusija i njena istorija, kao i bajke (čuvene ruske skaske), postale su neiscrpan izvor tema.

Osim posuda za jelo i kašika, izrađivale su se i kutije za nakit, mali komadi nameštaja (stolice, hoklice, ormarići, klupe….), kao i nadaleko poznate ruske drvene lutkice – matrjoške (kod nas znane kao babuške). Samim tim, porodice koje su u domaćinstvima imale predmete ove izrade smatrane su izuzetno bogatim.

U međuvremenu su se pojavili i nešto drugačiji dizajni – suštinski prepoznatljivi, ali ipak novi, nastali da bi uneli malo svežine u ovaj stil, a prvenstveno kako bi postigli bolju cenu.

TEHNIKA IZRADE

Ako bi majstor želeo da od drveta napravi, recimo, kuvšin – elegantni „vrat“ tog predmeta morao je imati oblik savršene krivine labudovog vrata. Celokupni predmet trebalo je da lako i besprekorno leži u ruci, da odgovara prirodnom svodu šake. Naravno, sve je to moralo izgledati skladno i elegantno.

Ali, s vremenom je zakonima umetničkog izražavanja zagospodario kupac, orijentisan samo na sopstveni ukus… Prilagodljivost hohlomskih majstora bila je nagrađena – narudžbine nisu pristizale samo iz suvenirnica nego i iz poznatih galerija i salona tadašnje Evrope.

Zbog velike zarade u 19. veku, ponovo se prešlo s kalaja na aluminijum (koji je skuplji i koji se koristio u osnovnom receptu), ali i na lipu, koju su počeli dopremati iz drugih krajeva Rusije.

Lipa je čvršća od breze i podesnija za plastično oblikovanje. Brvna lipe što su pristizala u selo sušila su se prirodnim putem na otvorenom – i zimi i leti – najmanje godinu dana. Potom bi se sekla na cepanice dužine pola metra, te sušila još najmanje tri meseca. Odabrani komadi zatim bi se obrađivali na strugovima.

Osim postojećeg programa, proizvodile su se i lutke, velike vaze i šah. Kad bi stolari obradili i uglačali drvenu posudu – pripremajući je za impregnaciju – takve predmete zvali su „belje“, jer su bili beli kao slikarsko platno. Ovako spremljeno drvo sušilo se još jednom, ali u velikim pećima, i to samo na dimu temperature oko 100 stepeni.

Posle ovakvog sušenja, u mlake posude utrljavao se srebrni prah, nakon čega su one ponovo stavljane u peći, ali sad na 120 stepeni. Zatim se posuda prekrivala tankim slojem lanenog laka. Pred sam kraj pripreme drvo se oblagalo aluminijumskim prahom, koji se potom utrljavao medveđim krznom kako bi sijao poput zlata.

Tako ispolirane čaše, kašike, tanjiri, vaze i kugle dolazili su do umetnika na završni crtež, izrađen tako da mu se divi ceo svet. Nakon oslikavanja predmeta – crtež se triput lakirao. Posle svakog lakiranja zagrevao se na 130 stepeni.

Krajem 18. veka hohlomskim slikarstvom počela su se baviti i neka sela oko Nižnjeg Novgoroda. Ta vremena bila su svedok neverovatnog uspeha ruskih majstora, a potražnja za umetničkim predmetima sve više je rasla – na to je uticala i činjenica što je Nižnji Novgorod bio pristupačnije mesto nego zabačeno sibirsko selo Semjonovo.

OBRASCI CRTEŽA

Umetnik je u tankim slojevima iscrtavao drvo, prateći slojeve boje jedan za drugim. Zlatnu hohlomu određivali su sledeći stilovi:

• Medenjak – stilizovana slika sunca, uklopljena u neki geometrijski oblik (kvadrat, romb ili grančice u krugu).

• Biljni – u pitanju su ukrasi s biljnim ornamentima, šarani i različitim motivima lista. Početkom 20. veka pojavili su se katalozi sa sistematizovanim hohlomskim crtežom – štampani su najzanimljiviji primerci, a najbolji i najveštiji majstori dobijali su sertifikate, to jest dozvole da oslikavaju predmete.