Puškin: rodonačelnik moderne ruske književnosti

Najviše ga pamtimo po romanu “Evgenije Onjegin”, u kome je takoreći predvideo svoj kraj

by Tanja Tomčić | 01.04.2022

Aleksandar Sergejevič Puškin (Moskva, 1799 – Sankt Peterburg, 1837) potiče iz stare ali osiromašene plemićko-spahijske ruske porodice. Majka mu je potomak crnog Etiopljanina Abrama Petroviča Hanibala, koga su kao osmogodišnjeg dečaka zarobili na afričkoj obali, da bi kasnije postao kumče cara Petra Velikog.

Sadržaj članka

1 Puškin: Bogato obrazovanje
- - 1.0.1 Progoni
- 1.1 Puškin: Književni rad

Puškin: Bogato obrazovanje

Puškinovo obrazovanje započelo je vrlo rano. Zahvaljujući bogatoj očevoj biblioteci stekao je solidno znanje, od stranih vaspitača naučio je francuski jezik, koji je govorio kao i ruski, a s narodnom književnošću upoznao se preko stare dadilje, od koje je naučio i ruski narodni jezik, koji će kasnije kao pesnik uvesti u rusku književnost. Njegova lektira bili su francuski pisci XVIII veka (Volter, Ruso, Didro), od kojih je preuzeo slobodarske ideje.

Elitnu gimnaziju u Carskom Selu pohađao je od 1811. do 1817. godine. Nakon toga dobio je posao u Savetu spoljnih poslova u Sankt Peterburgu.

Progoni

Međutim, njegov slobodoljubivi duh nije mogao da miruje: simpatisao je socijalne pokrete, bio je na strani dekabrista, pisao je političke epigrame na račun cara Aleksandra I. Tako je zbog revolucionarnih pesama prognan na jug Rusije, gde je boravio od 1820. do 1823. Te godine posvetio je pisanju poema “Cigani” i “Kavkaski zarobljenik” i počeo je da piše roman u stihu “Evgenije Onjegin”. Car Nikolaj I pokušao je da ga veže za dvor postavljajući ga za cenzora. Ali, kad je njegovo pismo u kome iskazuje pozitivan stav prema ateizmu nekako dospelo do cara lično – ponovo biva proteran, ovaj put u severnu Rusiju, na seosko imanje svoje majke, Mihajlovsko.

Na protestima protiv cara 1825. godine kod većine učesnika pronađene su Puškinove pesme. Iako on nije učestvovao u protestima, morao je da spali celokupan materijal, pisma, beleške i dokumenta koji su mogli da mu naškode. Godine 1826. piše peticiju za puštanje na slobodu i nakon prijema kod cara Nikolaja I oslobođen je optužbi. Međutim, car je tom prilikom doneo neobičnu odluku – on lično postao je cenzor Puškinovih dela.

Pročitajte i… Ana Ahmatova – Kraljica Neve

Puškin: Književni rad

Puškinovo književno delo raznovrsno je i bogato. Pisao je lirsku poeziju (rodoljubivu, anakreontsku, elegičnu, ode, epigrame), poeme, drame, pripovetke, romane. Njegov stil je mešavina satire, romantike i drame. Puškin ima veliki značaj kao osnivač ruske nacionalne književnosti. Naime, oslobodio je rusku književnost klasicističkog podražavanja evropskih obrazaca i otvorio joj puteve nacionalnog duha, nacionalne sadržine i lepote ruskog jezika. Dao je obrasce skoro svih književnih vrsta.

“Sve kod nas počinje od Puškina”, rekao je Dostojevski.

Aleksandar Sergejevič Puškin iza sebe je ostavio poeme “Ruslan i Ljudmila”, “Kavkaski zarobljenik”, “Cigani”, “Poltava”, “Kućica u Kolomni”, “Bronzani konjanik”, romane “Evgenije Onjegin” i “Kapetanova kći”, pripovetke “Pripovetke Belkina” i “Pikova dama”, dramu “Boris Godunov”…

Boldinska jesen

U jesen 1830. Puškin je otputovao u Boldino, na imanje svoga oca, radi primanja u vlasništvo susednog imanja Kistenjeva, koje je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano “Boldinska jesen”. Tada je nastao čitav niz dela kao što su “Pripovetke Belkina”, poslednje glave “Evgenija Onjegina”, “Kućica u Kolomni”, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama.

Među boldinskim delima, međusobno različitim po žanru i osnovnom tonu, naročito odudaraju prozni i dramski ciklus. To su dve krajnosti kojima teže ostala dela napisana u tri jesenja meseca 1830. godine.

Brak s Natalijom

Godine 1829, na jednom balu, pesnik je upoznao Nataliju Gončarovu. Devojka je u to vreme imala 16 godina, a on skoro 30. Najlepša Moskovljanka odmah ga je osvojila i nakon samo nekoliko meseci Puškin ju je zaprosio. Međutim, njena majka, upravo zato što je Natalija bila veoma mlada, nije odmah pristala na to. Frustrirani pisac napustio je Moskvu i otišao na Kavkaz, gde je u to vreme bio rat.

Ipak, 2. marta 1831. godine venčali su se u moskovskoj Crkvi Velikog vaznesenja. Prilikom razmene prstenja Puškinov je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je tad prebledeo i rekao: “Sve su to loši predznaci!”.

Dvoboj

Pesnik je ubrzo zapao u lošu finansijsku situaciju, dobrim delom i zbog rastrošnosti svoje supruge. Imali su četvoro dece: Mariju, Aleksandra, Grigorija i Nataliju. Međutim, njihov brak nije potrajao dugo. Naime, zbog javnog udvaranja čuvenog lepotana iz carske konjičke garde Žorža d’Antesa njegovoj supruzi, što je izazvalo ogovaranje u društvu, da bi odbranio čast svoje žene, Puškin ga izaziva na dvoboj, koji je u Rusiji bio vrlo česta pojava. D’Antes je pucao prvi i pogodio pisca u stomak. Puškin je pao, podigao se na kolena, uperio u protivnika i pokušao da opali. Pošto je pištolj bio mokar od snega, dozvolili su mu da ga zameni. Ponovo je uperio, ali je samo okrznuo D’Antesa. Nakon toga lekari su pokušali da zacele Puškinovu ranu, ali dva dana kasnije, 10. februara 1837. godine, slavni pisac je preminuo, doživevši tako sudbinu Lenskog iz “Evgenija Onjegina”.