Tihi junak Valerij Legasov

Kad izgovorimo reč Černobilj, pomislimo na strah, smrt i nemoć čovečanstva. Ali, kao suprotnost svake nesreće i mraka stoji ona svetla strana u kojoj pronalazimo nadu i veru. Ovde se to svetlo slilo u lik i delo jednog čoveka – Valerija Legasova.

ČERNOBILJ

Černobiljska tragedija dogodila se 26. aprila 1986. u nuklearnoj elektrani „Lenjin“ u Ukrajini. Smatra se da je to najveća ekološka katastrofa u istoriji nuklearne energije.

Da se podsetimo, sigurnosni test nuklearnog reaktora 4, neverovatnom kombinacijom greške u dizajnu i ljudskog nemara, doveo je do nezamislive nesreće. Jezgro nuklearnog reaktora nije se samo istopilo već je bukvalno eksplodiralo, a njegov ekstremno radioaktivni sadržaj rasuo se kroz krov uništen eksplozijom.

Dim iz reaktora koji je sadržao čestice nuklearnog goriva i produkte nuklearne fisije nastavio je da kulja danima. Za to vreme stanovnici obližnjeg grada Pripjata, koji je namenski sagrađen za radnike elektrane i njihove porodice, nastavili su sa svakodnevnim aktivnostima, nesvesni razmera nuklearne katastrofe.

Oblak s radioaktivnim česticama nije se proširio samo Ukrajinom i Sovjetskim Savezom nego i velikim delom Evrope. Tek kad je 28. aprila ujutru Švedska detektovala povišenu radijaciju i deci zabranila da izlaze napolje, i budući da je američki satelit snimio eksploziju, svet je saznao da se u SSSR-u dogodila strašna nuklearna nesreća, iako je sovjetski režim pokušavao da to zataška.

VALERIJ LEGASOV – NAUČNI PUT

Valerij Aleksejevič Legasov rođen je 1936. godine u Tuli. Još kao dečak izabrao je svoj životni put, koji ga je kasnije svrstao u red vrsnih naučnika. Bio je odličan đak, pa je veoma uspešno završio Moskovski hemijsko-tehnološki univerzitet „Mendeljejev“. Važio je za eminentnog hemičara, a doktorirao je sa samo 36 godina.

Osnovna škola u Tuli u koju je išao nosi ime Valerija Legasova, a njegova bronzana statua postavljena je na glavnom ulazu.

U godinama pre černobiljske tragedije čekao je da postane direktor instituta „Kurčatov“, i to bi bila kruna karijere tada 50-godišnjeg naučnika. Međutim, sve se promenilo kad je dobio poziv da postane deo komisije osnovane povodom nuklearne katastrofe koja je zadesila SSSR.

RADIOAKTIVNO ZRAČENJE

Čim je stigao u Černobilj, Valerij se posvetio radu na uklanjanju posledica eksplozije. U zoru 26. aprila požar je već bio ugašen, ali je u atmosferu oslobođena ogromna količina radioaktivnih elemenata, a ono što je ostalo od reaktora i dalje je predstavljalo ozbiljnu opasnost. Najvažnije je bilo evakuisati narod susednog Pripjata, te je izmešteno 116.000 ljudi iz zone 30 kilometara oko nuklearke. U idućim godinama ista sudbina zadesila je još 230.000 stanovnika.

Legasov se nije ustručavao da s kolegama naučnicima i novinarima razgovara o bezbednosnim rizicima uništene elektrane. Nadletao je Černobilj nekoliko puta u toku dana i radio bez odmora, često ne obraćajući pažnju na količinu radijacije kojoj je izložen.

Pod njegovim rukovodstvom za zatrpavanje reaktora iskorišćeno je oko 5.000 tona materijala – jedinjenja bora, olova, peska… Kasnije su preduzete mere kako bi se sprečilo da istopljeni radioaktivni materijal stigne do vode u donjem rashladnom sistemu, zbog čega je napravljen tunel.

Na mestu nesreće moglo se provesti najviše dve nedelje, a Legasov je tamo boravio četiri meseca i bio je ozračen sa 100 rem, tj. četiri puta više od dozvoljenog maksimuma. Već 5. maja osetio je simptome bolesti izazvane radioaktivnim zračenjem.

SAMOUBISTVO VALERIJA LEGASOVA

U avgustu 1986. Valerij je predstavio izveštaj sovjetske delegacije na posebnom sastanku Međunarodne agencije za atomsku energiju u Beču. Tom prilikom detaljno je obrazložio razloge i posledice nesreće. Na kraju sednice od kolega je dobio ovacije zbog svojih napora u zaustavljanju katastrofe.

Međutim, Legasov nije bio zadovoljan. Ceo izveštaj koji je prezentovao praktično je napisala sovjetska vlast. U potpunosti je ukazivao na to da je uzrok eksplozije ljudska greška, dok je on, s druge strane, zastupao tezu da je postojala greška i u dizajnu reaktora, te da su ignorisane sigurnosne stavke.

Kasnije je ovaj član Akademije nauka i član partije ipak izabrao da običnim ljudima kaže istinu, što nije odgovaralo partiji i ostalom vođstvu jer je iznošenje tih detalja značilo kršenje sovjetskih državnih tajni. Na kraju su Legasova izbacili s instituta „Kurčatov“ i diskreditovali ga u naučnoj zajednici.

Potpuno slomljen, dve godine i jedan dan nakon černobiljske nesreće Valerij je počinio samoubistvo. Njegova tragična smrt šokirala je naučnu javnost i znatno uticala na sovjetsku nuklearnu industriju.

Problem s dizajnom kontrolnih šipki u černobiljskom tipu RBMK reaktora brzo je prihvaćen i otklonjen, a predsednik Rusije Boris Jeljcin posthumno je Legasovu 20. septembra 1996. godine dodelio počasnu titulu heroja Ruske Federacije za hrabrost i junaštvo pokazano u istrazi katastrofe.

Valerij Aleksejevič Legasov sahranjen je na groblju Novodevičje u Moskvi.

Pročitajte i… Lomonosov – slavno ime Moskovskog državnog univerziteta